Naša priča počinje u jesen 1999. godine. Spontano, gotovo stihijski, u vremenu posle bombardovanja, kada su mnoge stvari morale da se izgrade iz početka. Njeni koreni, međutim, sežu mnogo dalje.

Na nasleđenom gazdinstvu u selu Zabrdica pored Valjeva porodica je teško stradala 1943. godine, kada je nemačka kaznena ekspedicija spalila kuće uz glavni drum. Te noći, u selu su ostala zgarišta i siročići, ali je malo imanje od oko 60 ari opstalo. Poslednji čuvar porodičnog ognjišta bila je babatetka sa majčine strane.

Prve uspomene vezane za selo su slike iz detinjstva: jahanje babinog ovna, najamni kazan u kojem se pekla šljiva, prizori, rečenice i umotvorine koje se pamte celog života. Ipak, dugo je, u skladu sa mladalačkim zanosom i neiskustvom, postojala želja da se život i karijera ipak grade negde drugde.

Prelomni trenutak dogodio se jedne zimske večeri početkom devedesetih godina. U poseti zavejanom imanju koje je usled krize i studija u Beogradu trebalo da bude prodato, prvi put se jasno osetio smiraj i čist vazduh, čula tišina i video odblesak snega. Iz odgovornosti prema prirodi i precima, od prodaje tada potpuno obezvređene zemlje smo odustali. Umesto toga, javila se nova ideja — da se, ukoliko se ikada ukaže prilika, imanje proširi i obnovi.

Iako je u tom trenutku delovalo daleko i gotovo nemoguće, nekoliko godina kasnije, nakon prvih uloga u pozorištu i seriji, kupljeno je dodatnih 50 ari zemlje.

Upravo na tom mestu se danas nalazi naša destilerija.

U godinama koje su usledile, paralelno sa razvojem primarnog, glumačkog posla, imanje je postepeno raslo. Kupovani su novi hektari, a prvi zasadi nastali su 1999. godine. Inspirisan ćerkama i Čehovljevom dramom, tada je nastao naš prvi višnjik.

Već 2002. godine ubrano je skoro 10 tona višanja, ali je tada došlo i do prvog suočavanja sa najvećom seljačkom mukom i realnošću poljoprivrede, odnosno neizvesnošću tržišta. Gajiš, neguješ, bereš, a ne znaš da li ćeš i kako to moći da naplatiš. Te ključne godine nama je otkupljivač najpre ponudio dobru cenu, da bi po isporuci pokušao da obori vrednost prvoklasnog roda.

Tada smo doneli, ispostaviće se, presudnu odluku. Nećemo dati voće u bescenje. Od njega ćemo napraviti rakiju.

Pozajmili smo kazan i opremu i uz pomoć prijatelja, tehnologa Miše Cilića, te godine smo ispekli prve količine. Iz neznanja i intuicije, deo je odležao i u drvetu, i baš sa tom rakijom smo nekoliko godina kasnije osvojili prvo veliko zlato.

Svaka potonja godina bila je godina otkupa i gajenja voća, i domaćinske, ali sve ozbiljnije i intenzivnije proizvodnje. Tek kada više nije bilo mesta za skladištenje, 2011. godine počinje i prodaja rakije.

Istovremeno, sav prihod ulagao se nazad u imanje. Mehanizacija, zasadi, objekti — sve je stvarano uz velika odricanja. Gotovo cela imovina godinama je bila pod hipotekom, ali sa jasnim ciljem: stvaranje održivog i autentičnog domaćinstva. Iako je spolja sve često delovalo iracionalno, postojala je jasna unutrašnja vizija.

Paralelno sa razvojem imanja, tekao je i glumački život. Ta dva sveta nikada nisu bila u sukobu, već su se međusobno dopunjavala. Selo je donelo disciplinu, strpljenje i suočavanje sa neizvesnim. Pozorište, sa druge strane, imaginaciju, viziju i stalnu potrebu za stvaranjem.

O voćarstvu i rakiji učilo se iz knjiga, na Poljoprivrednom fakultetu i iz iskustva drugih domaćina, komšija i prijatelja. Na tom putu veliku podršku pružili su stručnjaci koji su nesebično delili znanje: Miša Cilić, Peđa Vukosavljević, Ljubiša Stanković i profesor Ninoslav Nikićević.

Rakija za nas nastaje u voćnjaku. Sve što sledi — fermentacija, destilacija, odležavanje — samo je nastavak tog procesa. S tim u vezi, osnova naše proizvodnje je jednostavna, ali zahtevna ideja: milion posto od sto odsto voća.

Zvučna fraza koja, međutim, simbolizuje potpunu posvećenost svakom koraku — od oranice do boce: milione odluka, pokreta, brazdi, sati rada, listova, sezona i plodova koji stoje iza jedne čašice.

Danas, posle skoro tri decenije iskustva, imperativ kvaliteta i kontinuiteta ostaje isti, a naša proizvodnja jednako posvećena, tradicionalna i zanatska. Trenutno uzgajamo sopstveno voće na oko 50 hektara zemlje, od kojeg, u ograničenim serijama, nastaju rakije od šljive, višnje, kruške i dunje, kao i medova rakija.

Svaka boca Jezdić rakije je proistekla iz godina rada i truda, ali i nedvosmislene odluke da proizvodimo i prodajemo isključivo ono iza čega ponosno možemo da stanemo imenom.