Na nasleđenom gazdinstvu u selu Zabrdica pored Valjeva porodica je teško stradala 1943. godine, kada je nemačka kaznena ekspedicija spalila kuće uz glavni drum. Te noći, u selu su ostala zgarišta i siročići, ali je malo imanje od oko 60 ari opstalo.

Poslednji čuvar porodičnog ognjišta bila je babatetka sa majčine strane. Prve uspomene vezane za selo su slike iz detinjstva: jahanje babinog ovna, najamni kazan u kojem se pekla šljiva, prizori, rečenice i umotvorine koje se pamte celog života.

Prelomni trenutak dogodio se jedne zimske večeri početkom devedesetih godina. U poseti zavejanom imanju koje je usled krize i studija u Beogradu trebalo da bude prodato, prvi put se jasno osetio smiraj i čist vazduh, čula tišina i video odblesak snega.

Iz odgovornosti prema prirodi i precima, od prodaje tada potpuno obezvređene zemlje smo odustali.

Iako je u tom trenutku delovalo daleko i gotovo nemoguće, nekoliko godina kasnije, nakon prvih uloga u pozorištu i seriji, kupljeno je dodatnih 50 ari zemlje. Upravo na tom mestu se danas nalazi naša destilerija.

U godinama koje su usledile, paralelno sa razvojem primarnog, glumačkog posla, imanje je postepeno raslo. Kupovani su novi hektari, a prvi zasadi nastali su 1999. godine.

Inspirisan ćerkama i Čehovljevom dramom, tada je nastao naš prvi višnjik. Već 2002. godine ubrano je skoro 10 tona višanja — ali tada je došlo i do prvog suočavanja sa najvećom seljačkom mukom i realnošću poljoprivrede, odnosno neizvesnošću tržišta. Gajiš, neguješ, bereš, a ne znaš da li ćeš i kako to moći da naplatiš.

Te ključne godine nama je otkupljivač najpre ponudio dobru cenu, da bi po isporuci pokušao da obori vrednost prvoklasnog roda.

Tada smo doneli, ispostaviće se, presudnu odluku: nećemo dati voće u bescenje. Od njega ćemo napraviti rakiju.

Pozajmili smo kazan i opremu i uz pomoć prijatelja, tehnologa Miše Cilića, te godine smo ispekli prve količine. Iz neznanja i intuicije, deo je odležao i u drvetu. I baš sa tom rakijom smo nekoliko godina kasnije osvojili prvo veliko zlato.

Svaka potonja godina bila je godina otkupa i gajenja voća, i domaćinske, ali sve ozbiljnije i intenzivnije proizvodnje. Tek kada više nije bilo mesta za skladištenje, 2011. godine počinje i prodaja rakije.

Istovremeno, sav prihod ulagao se nazad u imanje. Mehanizacija, zasadi, objekti — sve je stvarano uz velika odricanja. Gotovo cela imovina godinama je bila pod hipotekom, ali sa jasnim ciljem: stvaranje održivog i autentičnog domaćinstva.

Selo je donelo disciplinu, strpljenje i suočavanje sa neizvesnim. Pozorište, sa druge strane, imaginaciju, viziju i stalnu potrebu za stvaranjem. Ta dva sveta nikada nisu bila u sukobu, već su se međusobno dopunjavala.

O voćarstvu i rakiji učilo se iz knjiga, na Poljoprivrednom fakultetu i iz iskustva drugih domaćina, komšija i prijatelja. Na tom putu veliku podršku pružili su stručnjaci koji su nesebično delili znanje: Miša Cilić, Peđa Vukosavljević, Ljubiša Stanković i profesor Ninoslav Nikićević.

Rakija za nas nastaje u voćnjaku. Sve što sledi — fermentacija, destilacija, odležavanje — samo je nastavak tog procesa.

Danas, posle skoro tri decenije iskustva, uzgajamo sopstveno voće na oko 50 hektara zemlje. Od njega, u ograničenim serijama, nastaje pet rakija.

Svaka boca Jezdić rakije je proistekla iz godina rada i truda, ali i nedvosmislene odluke da proizvodimo i prodajemo isključivo ono iza čega ponosno možemo da stanemo imenom.